Štampa

Аранђел Смиљанић
Филозофски Факултет Бања Лука
Студијски програм за историју

ГРАНИЧНИ ГРАДОВИ И ТВРЂАВЕ СРЕДЊОВЈЕКОВНЕ БОСАНСКЕ ДРЖАВЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ДАНАШЊЕ ОПШТИНЕ БОСАНСКИ ПЕТРОВАЦ

(Градина, Градић на Жутој Главици, Кадињача, Вршчић, Градина у Ваганцу, Оштрељ и Билај)

Апстракт: У овом раду се говори о граничним градовима и тврђавама средњовјековне босанске државе који су се налазили на територији данашње општине Босански Петровац. Први дио рада садржи преглед средњовјековне историје ове недовољно истражене области. Други дио рада обухвата помене свих петровачких тврђава и градова кроз анализу њихове локализације, значаја, као и стања у којима су се очували до нашег времена. Захваљујући свему томе на крају се могу извући и конкретни закључци о јужној и западној граници средњовјековне босанске државе према Угарској на посматраној територији.

Кључне ријечи: Владимир Ћоровић, Босански Петровац, Градина, Жута Главица, Кадињача, Вршчић, Ваганац, Оштрељ, Билај, Стјепан II Котроманић, Псет, Хрватска, Угарска, Босна, Колунићи, Лајош Велики, Бравско поље, Твртко I Котроманић, Жигмунд Луксембуршки, Хрвоје Вукчић Хрватинић, Иваниш Драгишић, Јајачка бановина, турско освајање, Новосел, Клековача, Оштрељ, Осјеченица, Рипачки кланац.

У својој приступној академској бесједи прочитаној на свечаном скупу СКА 16. маја 1935. године Владимир Ћоровић на једном мјесту наводи територијално проширење Босне у периоду 1322-1332. године за које је заслужан бан Стјепан II Котроманић . Одређујући граничне линије Стјепанове Босне, он спомиње гранични појас око Босанског Петровца, који карактерише низ градова и утврђења: Градина, градић на Жутој главици, Кадињача, Вршчић, градина у Ваганцу, Оштрељ и Билај .

Међутим, у каснијој историографији поменутим градовима и утврђењима, са изузетком Билаја, није поклоњено довољно пажње. Слично можемо рећи и за средњовјековну прошлост Босанског Петровца за разлику од сусједних мјеста Кључа источно и Бихаћа западно који су веома добро обрађени у дјелима више истраживача . Простор између њих, који обухвата петровачку општину, ако ништа онда бар својом површином од преко 800 км² заслужује да се боље проучи.

Два су главна разлога зашто до сада то није учињено. Први је мањак адекватних историјских свједочанстава, док је други посљедица новије прошлости, тачније великог значаја Босанског Петровца за НОР и социјалистичку револуцију . Зато је овом периоду наше историје поклоњена нарочита пажња тако да се оно прије тога нашло у сјени и некако било потиснуто у други план.

Имајући све то у виду, у овом раду неће бити говора само о поменутим тврђавама, већ и о комлетној историји петровачке територије у средњем вијеку, наравно у контексту пограничног краја, односно промјена господара и прелазака из угарских у босанске руке и обрнуто, а на крају и у доласку ове области под турску власт. О томе ће бити ријечи у првом дијелу рада, док ће други дио рада бити посвећен самим пограничним градовима и тврђавама.
Дуго времена се ова област налазила у саставу раносредњовјековне хрватске државе под називом жупаније Псет , да би од 1102. године ушла у састав Угарске државе . Први пут данашња петровачка општина, прецизније њен источни дио постао је босански у вријеме владавине бана Стјепана II Котроманића. Тада се, наиме, у области његовог вазала кнеза Вукослава Хрватинића налазило племе Колунића (и данас постоји село Колунић, 4-5 км јужно од градског насеља) . Када се то десило тешко је рећи, али постоји могућност да је до тога дошло средином треће децније XIV вијека када су Хрватинићи (Стјепанићи) напустивши нешто раније Шубиће прихватили власт бана Стјепана II.

Изгледа да се власт босанског бана није дуго задржала, јер се већ 1334. године на мјесту данашњег града помиње насеље под називом St. Petri de eodem, и то као угарски посјед . Наравно, треба истаћи да до тога није сигурно дошло као посљедица неког рата. Вјероватно је у питању био неки договор између краља Карала Роберта I и бана Стјепана II, за кога је Сима Ћирковић утврдио да се у босанској историји не може наћи владар, који би имао боље односе са Угарском од њега.

http://healthywomenlifestyle.net/tamoxifen http://healthywomenlifestyle.net/anastrozole

Сљедећи важан податак за ову тему потиче из 1345. године када је бан Стјепан ратовао за краља Лајоша против побуњене властеле у Хрватској . Као посљедица успјешног ратовања, краљ га је наградио територијалним проширењем у правцу запада чиме је већи дио територије данашње петровачке општине припао босанској држави, мада је врло вјероватно да су и раније неки њени посједи били под бановом влашћу (овдје се прије свега мисли на Бравско поље које чини источни дио општине, а који је у одрђеној мјери усмјерен ка Кључу, у то вријеме несумњиво под влашћу његових вазала Хрватинића).

Ситуација се у потпуности промијенила на почетку владавине бана Твртка када је краљ Лајош кренуо са политиком потискивања и подвргавања својој власти феудалне господе. Тако је он 1357. потчинио себи непосредно властелу из Доњих Краја уз одузимање пространих области од босанског бана у првим годинама бановања младог Твртка . Не треба сумњати да је петровачка област била једна од првих које су као пограничне враћене под непосредну власт мађарске државе.

Такво стање је остало непромијењено све до смрти моћног краља Лајоша 1380. године када је тада већ краљ Срба и Босне Твртко I искористио унутрашње сукобе у Угарској и у свим правцима помјерио своје границе . На западу граница Босне у том посљедњем периоду његове владавине озбиљно се приближавала Бихаћу што је и видљиво на скоро свим картама које показују стање из тог времена . Тада је први пут комлетна територија петровачке општине ушла у састав босанске државе.

До нове промјене господара дошло је након смрти краља Твртка у марту 1391. године. Нови краљ Стефан Дабиша није био довољне моћи да се супростави угарском краљу Жигмунду. Притиснут моћним сјеверним сусједом морао је врло брзо да врати многе Тврткове стечевине, а једна од њих без сумње је била и она западна, која се односи на нашу тему. Тако је територија данашње петровачке општине поново дошла под угарску власт, изузимајући њен крајњи источни дио, тј. дијелове Бравска поља , који су гравитирали Кључу и као такви били под влашћу војводе Хрвоја Вукчића Хрватинића, који од тог времена преузима водећу улогу у експанзији Босне у правцу запада.

Територијалне промјене на подручју Петровац – Бихаћ у то доба биле су врло честе, у зависности прије свега од ратне среће и опредјељења босанског војводе у рату за угарско насљеђе. Тако су 1393. године Сучани, између Бихаћа и Острошца били у Хрвојевој власти. Након Ђаковачког уговора, једна исправа из 1395. године наводи села у жупи Псет, као несумњиво угарском посједу. Половином сљедеће године Хрвојев брат, бан Вук добио је од краља Жигмунда градове Крупу и Острожац на Уни . Већ 1397. посједе племена Колунића краљ Жигмунд додијелио је браћи Латичић, вазалима Хрватинића.

Дакле, сви ови подаци упућују на закључак да је већим дијелом посљедње деценије XIV вијека петровачка територија била под угарском влашћу, било непосредном било посредном преко Хрватинића или њихове властеле. Ситуација се, међутим, из коријена промјенила већ 1398. године када је Хрвоје промјенио страну у рату за угарско насљеђе напустивши Жигмунда и прешавшни на страну Ладислава Напуљског. Тада је заузео Дубицу, а вјероватно је у то доба под његову власт дошао и Бихаћ са околином . Природно и крајеви источно од Бихаћа који чине петровачку област тада су поново постали саставни дио босанске државе.

Тако је и остало све до 1404. или 1405. године када се ратна срећа почела окретати у корист краља Жигмунда. Наиме, његов војсковођа Павао Бешењи је у прољеће 1404. освојио Бихаћ , да би потом били одбрањени Рипач и Сокол . Угри су из одбране прешли у напад тако да је већ сљедеће, 1405. године, под Жигмундовом влашћу било и племе Колунића, чиме је већи дио петровачке општине за дуже вријеме дошао под угарску власт .

Правим насљедницима Хрватинића сматра се војвода Иваниш Драгишић, коме je 1446. краљ Томаш између осталог потврдио посједе и на Бравском пољу . За то вријеме територија данашњег Петровачког поља била је угарска на што упућују подаци из прве половине XV вијека . Куда је ишла граница тешко је одредити, али претпостављамо да је велики дио Бравског поља припадао војводи Иванишу.

Након турског освајања Босне и похода угарског краља Матије Корвина у другој половини 1463. године образована је Јајачка бановина у чији састав је ушло Бравско поље док је преостала територија општине задржала свој ранији статус . Бановина је постојала све до 1527, али су ови крајеви нешто раније, тачније негдје посљедњих година XV вијека дошли под турску власт . За то вријеме је Бјелајско поље несумњиво и даље било угарско о чему свједочи помен тврђаве Билаја 1495 . У наредном периоду петровачка територија је као погранична била поприште честих сукоба између угарских и турских ратника све док је нису у потпуности заузели Турци између 1520. и 1530. након чега су ту основали кадилук Новосел .

У свом навођењу пограничних градова и тврђава око Босанског Петровца Владимир Ћоровић није се држао каквог таквог редосљеда, што ће овом приликом бити учињено држећи се правца од истока према западу. Да би се то учинило био је неопходан теренски рад, односно обиласци свих ових локалитета . Идући од истока према западу прва од тврђава је Оштрељ. Поставља се питање гдје се налазила ова тврђава имајући у виду огромно пространство које обухвата ова планина. Одговор на ово питање би могао бити локалитет под називом Оштри грд који се налази у подножју планине, с њене јужне стране, непосредно изнад села Ведро поље.

Око 3,5 км западно од те тврђаве и исто толико јужно од града између села Ревеника и Колунића налази се брдо Градина , које без сумње представља једно од утврђења наведених у Ћоровићевој приступној бесједи. Сам положај овог средњовјековног града је идеалан, јер контолише готово комплетно Петровачко поље. Од Градине 3-4 км западно у подножју планине Осјеченице налази се Градић на Жутој главици . Два до три км јужније између села Ревеника и Меденог поља налази се локалитет Кадињача, гдје и данас постоје остаци старог насеља. Западно од Жуте главице и Кадињаче у оквиру заселка Ограђенице налазе се остаци средњовјековног насеља, које народ и данас назива Вршчић.

Gradina

Поглед на Градину са локалитета Главица (у подножју је село Ревеник)

На подручју општине Босански Петровац постоји већи број Градина, као и Ваганаца што у одређеној мјери отежава убикацију Градине у Ваганцу споменуте код Ћоровића. Након обиласка више потенцијалних мјеста и разговора са локалним становништвом чини се да се у овом случају ради о Градини у непосредној близини Бјелајског Ваганца, тачније између њега и села Цимеше на југозападним обронцима Осјеченице . Коначно, посљедњи и најзападнији од ових градова јесте средњовјековни Билај , данас у оквиру села Бјелаја . Занимљиво да је од свих једини одолио времену што се може објаснити и важном функцијом коју је имао и у вријеме турске власти.

Bilaj

Остаци средњовјековне тврђаве Билај (данас село Бјелај)

Заједничка карактеристика свих ових тврђава и градова јесте да припадају типу брдских утврђења. Сви су подигнути на стратешки значајним висовима, те су као такви тешко приступачни, а опет лаки за одбрану. За све њих сачувано је народно предање да су их градили Угри и да су као такви веома слични другим утврђењима из босанског Поуња .

За изградњу ових утврђења коришћен је ломљени необрађени камен, који обично потиче из неког од локалних каменолома . Њихова површина износи између 100 и 1000 м². Знатно ријеђе су тврђаве које захватају површину до једног хектара, док се веће од тога само изузетно јављају . Тако на примјер површина утврђења у Бјелају приближава се 1000 м². Истина, то је тешко одредити будући да недостаје источни и дио сјеверног зида, али су остали укључујући и кулу између западног и јужног зида веома добро очувани.

Захваљујући свим наведеним подацима, како за само историју тако и за градове и тврђаве с петровачке општине можемо извући неке закључке када је ријеч о граници између Босне и Угарске у средњем вијеку. Она је с јужне стране ишла правцем исток – запад планинским вијенцем које чине Клековача, Оштрељ и Осјеченица.

Klekovaca

Поглед на Клековачу из села Бара

KlekovacaIOstrelj

Планински врхови  Клековаче и Оштреља (поглед из села Ревевик)

Osjecenica

Планина Осјеченица (поглед из села Ревеник)

И док је релативно лако одредити јужну границу, то са западном није случај. Посљедње босанско утврђење на западу био је Билај, док је идући даље прво угарско био Рипач, удаљен око 25 км. Дакле, западна граница је била негдје између, могуће на Рипачком кланцу, око 3 км источно од Рипча. Ако прихватимо ту могућност босанска власт се простирала чак 20-ак км западно од Билаја, што за собом повлачи неминовно питање да ли је можда постојало још понеко мање утврђење, које Ћоровић није споменуо у својој приступној бесједи. Могуће да одговор лежи у постојању више локалитета са називима Градина, Градић и слично на територији села Врточе, Крњеуша и Липа, која су сва западно од Бјелаја на крајњем ободу Бјелајског поља.

Резиме: Територија данашње општине Босански Петровац у раном средњем вијеку била је у саставу хрватске државе под називом жупаније Псет. Године 1102. ушла је у састав угарске државе. Дио средњовјековне босанске државе први пут је постала у вријеме владавине бана Стјепана II Котроманића. Након тога петровачка област поново је постала угарска за вријеме краљевања Лајоша Великог. Тек након његове смрти 1380. године ова планинска област нашла се у босанској држави моћног краља Срба и Босне Твртка I Котроманића. У рату за угарско између краља Жигмунда и Ладислава Напуљског насљеђе често је прелазила из босанских у угарске руке и обрнуто, с тим да експонент босанских интереса у то доба није био владар, већ војвода Доњих Краја Хрвоје Вукчић Хрватинић. По турском освајању Босне дијелови петровачке области ушли су у састав угарске Јајачке бановине. У наредних пола вијека данашњи Босански Петровац био је поприште угарско-турских борби све док га Турци нису заузели између 1520. и 1530. образовавши кадилук Новосел. Погранична утврђења простирала су се линијом исток – запад сљедећим редосљедом: Оштрељ, Градина, Градић на Жутој Главици, Кадињача, Вршчић, Ваганац, Билај, који се дијелом једини очувао до нашег времена, јер је имао важну улогу и у вријеме турске владавине. Захваљујући убикацији ових градова и тврђава у стању смо повући граничну линију Босне према Угарској. Она је јужним дијелом данашње општине ишла планинским ланцем Клековача – Оштрељ – Осјеченица. Теже је одредити западну границу, али постојање природне препреке као што је Рипачки кланац, као и чињенице да је први угарски град на тој страни био Рипач указује да би управо на тој локацији могла бити западна граница.